reklama
pepelinno | 16 Oktobar, 2008 00:00
Morala je u radnju a njena baba je umrla. Njena majka je dolazila sa posla uvek u četiri. Sada je deset do četiri, majka joj uskoro dolazi a ona mora u radnju.
Morala je nekako objasniti majci da je baba umrla, da su je odvezli mrtvačkim kolima u kapelu gde se postepeno hladi.
Ceger joj je vec u ruci. U drugoj, tabak čitulja kojima treba oblepiti grad. Umrla je Gilda. Gospođa Gilda Malmadeš. Ćerka radnika toplane i kafekuvarice pijačne kafane.
Jedino što je želela ta gospoja je da se celi grad oblepi njenim partama. Na parti, slika iz mladosti, datum smrti i kratak tekst “Umrla je Gilda, žena koju upravo gledate. Ja.”.
U radnju je morala po selotejp. Čime bi lepila umrlice? Jezikom?
“Šta ako ja umrem na putu do radnje? Ko će mojoj majci objaviti da sam umrla ili da me pregaziolo nešto? Ko?”, mislila je.
Odlučila je da ponese sve lekove iz kredenca i njima je natovarila kesu. Za smirenje, za pritisak, protiv bolova, protiv peruti, vitamini i povrh, Pavlovićeva mast.
Stavila je kesu među zube, ceger na rame i uzela olovku kojm je napisala na poleđini jedne parte “Otišla sam u prodavnicu. Nemoj nikuda ići, imam nešto važno da ti kažem. Tvoja ćerka.”.
Izletela je u dvorište i za čas prekoračila malu drvenu ogradu kojom je ograđeno.
Majka se vratila sa posla. Sa vrata je uočila veliki beli papir na kome je pisala poruka.
Pročitala ju je pa papir zgužva i baci u korpu.
Ušla je u kupatilo i na šolji cupkajući isčekivala ćerku.
“Mama!”, viknula je sa vrata, držeći u rukama selotejp.
“Pričaj.”.
“Umrla je baka. Izašla sam po selotejp kako bi njime lepila čitulje.
”Verovatno si ceo dan gledala televiziju i ništa nisi radila, takođe?”, rekla je majka.
“Televizor nisam uključivala. Mislila sam da to nije red.”, odgovorila je ćerka.
“Normalno da nije red. Umrla ti je baba. Čemu služi ta tvoja glava?! Idi lepi čitulje.”.
Lepila je čitulje na vidnim mestima a onda ju je čistač ulice zamolio da to ne radi jer se plakati, čitulje, posteri koji se nalepe na zid cepaju a on onda mora da to čisti.
Nije je bilo briga. Gospođa Gilda je umrla i svi to moraju znati.
Nastavila je da lepi čitulje, gde god je stigla. Više nije birala mesto za podlogu. Lepila je po klupama, drveću, izlozima, semaforima.
Policajac joj je prišao i zamolio da to ne radi inače će joj naplatiti kaznu.
Nije shvatala da je policajca ozbiljno pa ju je ovaj uhvatio za kaput, pod mišicu. Trgnuo za ruku i ponovio da to ne radi.
Pogledala je policajca i nasmejala se.
“Napraviću gužvu. Policajac ce na mene vikati, ubeđivati me da to ne radim a svet će se ubrzo sakupiti. Svi će saznati da je umla gopođa Gilda. To je pun pogodak.”, pomisli.
Počela je da iz sve snage maše tabacima parti i da ivicama kači bradu policajčevu.
Policajac se nervirao a onda joj je istrgnuo iz ruku parte i bacio ih na zemlju.
“Narode! Pogledajte šta rade! Žena je umrla a on mi ne da da to objavim. Žena je umrla!”, vikala je.
Ljudi se počeše sakupljati. Svi su imali u rukama bar jednu čitulju gopođa Gilde.
“Gilda, ko je u opšte ta gadura. Odakle joj smelost da nas zmajava svojom smću? Koga je briga? Umrla, pa šta?! Pih!”, pričala je žena kepec.
“Neka prostakuša kojoj je najvažnije bilo da svi saznaju da je ona umrla. Treća klasa reklamiranja.”, vikao je poštar.
“Umrla je mlada, izgleda. Jadna? Što ja nisam umro tako mlad i lep a ne da me starost dočeka u ogledalu ovakvog.”, reče šišobranžija.
Svi se okrenuše u trenu i odoše. Svako svojim putem.
Parte gospođa Gilde je vetar već sledećeg dana raštrkao po celom gradu.
Kada se vetar smirio, parte su ležale na pločnicima a svi su gazili preko njih.
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (0).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»