7 dana
pepelinno | 23 Oktobar, 2008 00:17Kišni dan. Sedim sa njom u kolima parkiranim nepropisno u sporednoj ulici.
Zatvorili smo prozore do kraja a guma na izvicama vrata puca. Ne puštamo nikoga u unutra, ni vazduh. Ne puštamo nikoga napolje, ni dim.
Prozori su zamagljeni ali nam ne smeta. Niko nas ne vidi i ne ometa.
Sedimo, samo sedimo.
“Misliš da možemo u kolima da sedimo večno?”, pita me.
“Ne. Moraćamo da izađemo jednom.”, odgovaram.
Ćutimo onda dugo.
Počinjem da dosađujem. Mašem rukama kako bi me primetila.
Ne vidi me. Ja vidim samo nju.
Prevće očima. Dosađujem joj, jasno je.
Prija mi što joj dosađujem. Tako će pre otići. Znamo oboje da to treba da uradi.
Ja sam otišao već nekoliko puta i nije bila neka histerija. Sada ona treba da ode.
Opet, ne bih voleo da histerišem kada to uradi.
“Zapravo, bez koga ti stvarno ne možeš da nastaviš da živiš? Bez koga svarno ne bi mogao?”, pitala me je Gia pre neki dan.
Setih je se sada. Pokušavao sam da pronađem tog nekog bez koga ne bih mogao, bez koga ne mogu. Rewers, dugo. Niko.
I dalje dišem, bez tebe i bez tebe. Čak, s “tobom” shvatih da mogu lakše disati bez „tebe“.
Govorio sam Gi da nema smisla poricati ljudsku stranu ljudi. Ubeđivao je da postoje ljudi bez kojih ne možeš živeti. Istovremeno, nisam imao pojma o kome to pričam.
“Ta devojka, o kojoj pišeš kako sedite u kolima, jel živiš sada bez nje?“, pita me Gia.
„A, na to pitanje je lako odgovoriti. Nikada nisam živeo sa njom tako da živeti bez nje je nekako kao da živiš sa njom.”, odgovaram.
“Zvučalo je kao da vam je bilo lepo u tvojim kolima u sporednoj ulici.”, kaže Gia.
“Samo zvuči. Tako pišem o njoj.”, dodajem.
“Zašto? Zašto tako ne pišeš o meni? O meni pišeš samo kao tvojoj seksualnoj fantaziji, kao o jako zgodnoj ženi, pametnoj ali nepotpunoj, nedostojnom tvojih kola u sporednoj ulici.”, pita me.
“Ne znam. Ti si savršen sagovornik. Ona je savršena u krevetu.”, zatvarajući oči i zamišljaći Nju odgovaram.
“Vodi ljubav sa mnom. Hajdemo, odmah!”, kaže Gia i priljubi svoje telo uz moje.
“Ne mogu. Tebe volim.”, izvlačeći se iz zagljaja kažem.
“Hajdemo onda na palačinke. Slane.”, reče.
Krenusmo.
Vratili smo se u kući sa smradom cigareta koji su upile naše stvari, dok smo sedeli u kolima. Predlaže mi da ode. Već danas. Sada. Ne sutra ili sledeće nedelje. Odmah.
Kaže, joj da radi kako joj je volja.
Ostaje.
Otići će sledeći put. Sada joj se spava.
Opet mašem rukama. Primetila me je i goli ležimo u krevetu dugo, posle.
Ipak sam trebala otići. Ovako, moram sada.
Nemoj sada, idi sutra.
Ostaje.
“Ne razumem. Ona hoće da ode, ti hoćeš da ona ode a ona ne odlazi. Zašto joj ne daš da ode?”, pita me Gia.
“Ne znam. Volim kada je tu.”, odgovaram
“Ali, ona će otići sledeće nedelje.”, konstatuje Gia.
“Do tada ima punih sedam dana.”, kažem.
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (2).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. principessa | 10/23,2008 at 08:34
"baba, znam da me čitaš! ti, sereš o svemu pa se proseri i ovde. mia baba, ya rulla maaaaatoraaaa!" xD
Jako dobar tekst ;)
2. pepelinno | 10/23,2008 at 18:06
hvala