od(b)raz
pepelinno | 06 Oktobar, 2008 02:03Okružen sam polupismenim, ograničenim ljudima. Sa ljudima koji govoreći o sebi ne govore o sebi. Zamišljajući sebe kao nekog drugog, ostvarenog ili poluostvarenog čoveka, pričaju o tuđim ispravnim postupcima, svetloj budućnosti i lako ostvarivim planovima kao o svojim.
Pravo svojine ne zastareva, stari je postulat. Samo, da bi se pozivao na svojinu, moraš nešto steći.
Tuđe reči, razmišljanja i prepisani obrasci ponašanja te ljude učine prihvatljivim, čak primamljivim, svakome ko ih ne poznaje. Meni, odbojinim. Sve više.
Istina je, menjam društva, često. Bežim od ljudi koji me poznaju. Ne od svih, samo od onih koji me ovako osrednjeg nipodaštavaju, rugaju se mojim manana, mojim neuspesima. U sprintu bežim od onih koji se mom mizernom uspehu raduju trošeći reči uvećavajući i kiteći ga. Takvima nije stalo do mene. Oni se smeju i ogovaraju me prvom prilikom.
Da, sigurno sam paranoik. To sigurno.
Bekstvo je jedan od načina da eliminišeš dosadnjakoviće, licemere, ponizne jadnike i pokorne sluge svojih gluposti. Da ih eliminišeš iz svog života. Ubrzo, oni će se trenuti. Postaće sena nekog novog jadnika koji će ih voditi kao slepce kroz život. Videće njega kao svog novog vođu, poverovaće u svaku reč koju izusti i oponašaće njegovu gestikulaciju oduševljavajući se.
Već viđeno.
Onda će se ponizne sluge poudavati i poženiti. Pokorno će sedeti u udobnoj fotelji na 18 stepeni i ubeđivati sebe da su na pravom putu. Kontrolisaće svoje postupke, osećanja, reči, bol. Postaće vešti u tome kako bi dobili ono što žele i kako bi ostali tamo gde ih neko želi, bar neko vreme.
Biće i srećnih. Ali srećni će biti samo oni koji se ne budu dali pokoriti. Oni koji će osmeh deliti na dva dela. Polovinu njoj/njemu - polovinu sebi. Nikada više od toga ali ni manje.
Oni će trajati. Krenuće u bitku znajući da petokolonaša nema u njihovim redovima. U nekima će pobediti, u nekima izgubiti, to je realnost.
Ja sam bio petokolonaš, sedeo sam na 18 stepeni, osmeh nisam delio nego ga celog poklanjah. Zato ovo i pišem. Zato jer znam. Doživeo sam, već.
Čak, probao sam se zavetovati samom sebi, da se neću tako ponašati, više nikada. Slagao sam sebe. Nisam imao koga kriviti do sebe samog. Slagao sam se.
Jadnik koji priča sa svoji odrazom u ogledalu. Gade se jedan drugog. Dok se gledaju pravo u oči, govore jedan drugome najružnije stvari. Omalavažavaju se. Propadaju.
Ogledalo nije razbio ni jedan od njih, međutim, jer su znali da im je to jedino merilo trenutka.
Stojim tu pred odrazom svojim u muljavom ogledalu i zavirujem u svet ogledala. Čini mi se, isti je, ali senke su drugačije. Ko zna šta se nalazi iza odraza ivice stola što sedim na njemu. U ogledalu čini mi se oblija, mekša, bezopasnija. Možda je tako? To zna samo moj odraz u ogledalu.
Okrećem se i odlazim. Odraz odlazi istim putem.
Ponizno, stajaću tu, pred ogledalom svog uspeha za koji sat ili dan. Odraz će ćutati a govoriće oči. Moje i njegove.
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (1).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»
1. andrijana | 10/06,2008 at 12:27
@Pepelino... interesnatno... veoma... i slazem se sa tobom... Obraz ili Odraz?! Pitanje je sad! A da ti kazem ja nesto mudro:
Najvise dobijaju oni koji sami uzimaju, zatim oni koji najvise traze, a tek ono sto ostane posle njih, deli se onima koji zasluzuju!